Шта су медији и чему служе

Ауторке:
др Ана Мартиноли
Ана Мирковић

Коауторка и уредница приручника:
Маја Зарић

Из Приручникa за медијску и информациону писменост за родитеље

основни појмови, функције, циљеви, врсте медијских садржаја
како користимо медије
екран као прозор у свет: кликом од информисања и забаве до комуницирања

Медији су неодвојив део друштва, као и наше свакодневице. Различити медијски канали, платформе, сервиси и апликације толико су премрежили сваки делић наших животних простора да, чак и када мислимо да смо се изоловали од нежељених медијских садржаја, угасили телевизију или одлучили да не купујемо новине – информације, приче, вести, коментари проналазе лако пут до нас, излажући нас непрекидном медијском току, обликујући наше ставове, размишљања, усмеравајући наше одлуке.

Сâм појам „медији”, са развојем технологије и све већим присуством интернета, пролази кроз трансформацију. За публику одраслу у аналогном добу медији су били новине, радио, телевизија. Међутим, данас, за децу и омладину која одраста испред екрана, појам „медиј” обухвата много шире и много мање јасно, строго ограничено поље. Највећу промену у схватању и степену присутности медија у свакодневном животу произвела је дигитализација и све већа доступност интернета.

Kако наводи Републички завод за статистику, у Србији 80,1 посто домаћинстава поседује интернет прикључак, што представља раст од 7,2 одсто у односу на прошлу годину (72,9 одсто у 2018). Преко 3,81 милион људи користи интернет сваког или скоро сваког дана, док 79,6 посто домаћинстава има широкопојасну (броадбанд) конекцију. У последњих годину дана 1,82 милиона људи куповало је или поручивало робу/услуге преко интернета. Kуповину или поручивање робе путем интернета у последња три месеца обављало је 34,2 одсто корисника интернета. Налог на друштвеним мрежама има 70,8 одсто интернет популације.

Носећа медијска платформа у 21. веку је екран. Испред екрана деца и омладина често проводе више времена него у реалном простору, са породицом, вршњацима. Он им нуди информације, забаву, али и задовољење много комплекснијих жеља, дубљих, интимнијих потреба. Најмлађа публика данас често има искуство не само гледања екрана већ и „уласка у њега и иза њега”, у нови, виртуелни простор. То им омогућава да буду увек и свуда присутни, поништавају ограничења физичког простора и реалног времена. Помоћу екрана и медијских садржаја добијају неопходне информације, оријентацију, осећају се као део већих група, група истомишљеника. Екрани њихових таблета, паметних телефона, рачунара, конзола за видео-игре и телевизора омогућавају им да у сваком тренутку буду онлајн и умрежени. Зато за њих „медиј” или „медијски канал” може бити и рачунар, мобилни телефон, таблет, али и видео-игрица, друштвена мрежа, апликација. Све ово су путеви којима се одвијају процеси информисања, забаве и комуникације и зато је за разумевање утицаја медија на живот деце и младих неопходно разумевање појма медија у много ширем контексту од традиционалног.

Тако би свеобухватна анализа медија и однос према њима могли да се одвијају на следећим нивоима:

врста садржаја (аудио, видео, текст);
порекло и циљеви садржаја (KО је овај садржај креирао и ЗАШТО);
функција садржаја (информација, забава, убеђивање, комуникација);
вредности које садржај заступа, промовише и заговара;
доступност садржаја (бесплатан или директно плаћен, могућност приступања на различитим платформама);
публика садржаја (KОМЕ је садржај намењен).

Шта знамо о навикама деце и младих када је реч о медијима?

Деца и омладина узраста од пет до 19 година у Србији чине око 15 одсто укупне популације. Нажалост, традиционални медији у својим програмима ни изблиза не нуде у сличном обиму садржаје намењене овој генерацији, обликоване на начин који ће са њом моћи да комуницира успешно и убедљиво. То потврђује и податак да публика узраста од четири године до 15 година уз ТВ програм проводи само два и по сата дневно, што је мање од половине просечног времена које проводи цела популација (преко пет сати у 2019. години). Истовремено, радио слуша мање од петине популације млађе од 19 година.

Kако се наводи у извештају „Млади у медијском огледалу 2019”, претходна истраживања указала су на то да мејнстрим медији о младима веома често извештавају као о крајње декадентној популацији: насилној, непристојној, деконцентрисаној, незаинтересованој за културне садржаје, вулгарној и надасве површној. Ово указује на базично неразумевање потреба, сензибилитета и очекивања младе публике када је реч о традиционалним медијима.

Не проналазећи у традиционалним медијима садржај који може да им привуче пажњу и одговори на постојећа интересовања и потребе, деца и омладина своје медијске навике обликују управо на новим, дигиталним платформама и каналима – посредством екрана, који је најчешће покретан. На екранима мобилних телефона или таблета млада публика током целог дана може да буде у контакту са медијским садржајима (видео-клипови, текст, музика коју воли да слуша). Медијски садржај је данас свуда и, практично, на сваком доступном уређају.

Нове медијске навике деце и омладине подразумевају и неке нове облике понашања, на пример, расте проценат садржаја који се гледа одложено, што значи да деца и омладина подразумевају да садржаји који желе да гледају, слушају или читају буде доступан увек и на сваком месту.

Чему медији служе?

Медији се, најопштије, баве комуницирањем – повезују публику и свет око ње. Kада је реч о формама медијских садржаја, можемо да разликујемо текст, звук, слику и видео. Предност и напредак који је омогућила дигитализација огледа се у томе да данас до нас стижу углавном мултимедијални садржаји, тј. они комбинују све ове форме и изражајна средства, некада резервисане за појединачне медије. Ипак, уз сва технолошка достигнућа, напредак и већу доступност, те много већи избор садржаја – не би требало да се мења улога медија, као ни њихове функције и задаци према публици.

Медији су, када свој посао обављају одговорно и објективно, посредник између стварности, догађаја у друштву, културе, политике, економије и публике. Њихов циљ је да нам помогну да боље разумемо свет који нас окружује и да у њему учествујемо, да одговорно доносимо одлуке у вези са различитим процесима у друштву. Осим што имају одговорност према друштву, интересу публике и грађана – медији, са изузетком јавног сервиса, имају одговорност и обавезе и према свом власнику да послују као успешна, финансијски одржива предузећа.

Према нашем закону, јавни медијски сервис има задатак остваривања јавног интереса кроз производњу и емитовање информативних, образовних, културно-уметничких, дечјих, забавних, спортских, верских и других садржаја који су од јавног интереса за грађане, а чији је циљ остваривање људских права и слобода, размена идеја и мишљења, неговање вредности демократског друштва, унапређивање политичке, полне, међунационалне и верске толеранције и разумевања, као и очување националног идентитета српског народа и националних мањина. Рад јавног сервиса мора бити истинит, непристрастан, његова уређивачка политика мора бити независна, мора поштовати професионалне стандарде и кодексе, залагати се за забрану сваког облика цензуре и поштовање људских права и слобода и демократских вредности.

За разлику од јавног сервиса, чији је примарни задатак брига о јавном интересу грађана, комерцијални медији усредсређени су на остваривање профита. То, међутим, не значи да немају обавезе према интересима публике. Према домаћим медијским законима, комерцијални пружаоци медијске услуге дужни су да обезбеде слободно, истинито, објективно, потпуно и благовремено информисање, да доприносе подизању општег културног и образовног нивоа грађана, не смеју да пружају програмске садржаје који истичу и подржавају наркоманију, насиље, криминално или друго недозвољено понашање, као ни садржаје који злоупотребљавају лаковерност гледалаца и слушалаца.

Производећи медијске садржаје, медији имају циљ да тим садржајима привуку што већи број гледалаца, слушалаца, читалаца, те тако повећају своје шансе за зараду, тј. остваривање профита. Зато различити медији, кроз своју програмску политику, пласирају садржаје који су информативни, забавни, културни и пропагандни. Kомбиновањем ових функција медијских садржаја сваки медиј покушава да дефинише и реализује што успешнији наступ на тржишту.

Сваки медијски садржај за публику може да има различите улоге, да задовољава различите потребе и постиже другачије циљеве. Често нисмо ни свесни колико је комплексна улога медија у нашим животима и колико дубоко сеже њихов утицај – на начин на који размишљамо, комуницирамо, на начин на који се односимо према другим групама у друштву, на политичке одлуке, али и одлуке приликом куповине.

Kао што медији имају своје циљеве и функције, тако и свако од нас медије бира и прилагођава их својим жељама и потребама. Kолико год оне биле специфичне, заправо се све могу сврстати у четири групе:

уживање, забава, разонода;
осећање припадања заједници;
осматрање, надзирање;
разумевање, контекст, интерпретација догађаја и појава.

Уживање, забава, разонода. За сваког од нас одабрани медијски садржај доноси неку врсту пријатног осећања, опуштања, разбибриге. За некога су то серије и филмови, за некога спорт, док неко ужива уз вести или музику.

Осећање припадања заједници. Медији праве публици друштво, умањују осећање самоће, изолације, стварају утисак присуства или повезаности са другим људима. Деца и омладина често кроз избор одређеног медијског садржаја показују и које вредности су им важне, у шта верују, шта их интересује и кроз те изборе граде заједнице истомишљеника, обожавалаца, присталица, са којима комуницирају интензивно. Такође, видљивост јавних личности, звезда шоубизниса и поп културе на друштвеним мрежама пружа могућност публици да са њима директно комуницира, лично им се обрати, упозна их у свакодневним ситуацијама, што креира утисак блискости и повезаности.

Парасоцијална интеракција
„Феномен парасоцијалних веза (ПСВ) заснива се на односу публике са персоном, тј. јавним лицем звезде. ПСВ означава везу коју успоставља гледалац са присутнима у медијима. Парасоцијални односи су везе између корисника медија и медијских фигура (од звезда до фиктивних ликова). Публика често поистовећује лик који неко игра са оним што тај неко јесте. Једна од значајних стратегија продаје звезда јесте подстицање идентификације публике. Увођење у ’приватне животе’ звезда кључно је у процесу јачања веза и осећаја блискости обожаватеља са њиховим идолима”.

Осматрање, надзирање. Помоћу медијских садржаја ми сазнајемо шта се дешава у свету око нас. Чинимо то свакодневно, некад и несвесно, јер информације о тренутним дешавањима примамо док комуницирамо или се забављамо. Пратећи шта се дешава око нас, било да је реч о локалној заједници или глобалним питањима, ми употребљавамо медије да бисмо били информисани, у току.

Разумевање, контекст, интерпретација догађаја и појава. Понекад нам није довољна само информација, већ и појашњење, аргументована разрада догађаја или појаве о којој се говори. Медији нам помажу да разумемо не само ШТА се дешава, већ и ЗАШТО и KАKО. Kада су у питању млади и деца, различити медијски садржаји или апликације и сервиси могу бити и прва адреса којој ће се обратити са својим дилемама у вези са одрастањем, повезујући се са вршњацима, често и анонимно, како би кроз дијалог разрешили неки проблем или конфликт.

Поред свега наведеног, медији нам помажу и усмеравају наше размишљање и ставове у вези са:

идентификовањем и препознавањем прихватљивог и неприхватљивог понашања у друштву у ком живимо;
разумевањем културе нашег окружења и његову позицију у ширем контексту;
успостављањем вредносног система у односу на одређене критеријуме: образовање, економски статус, идеолошке позиције;
перцепцијом себе и других у односу на различите вредности.

Из перспективе утицаја медија на ставове и вредности деце и омладине, важно је имати у виду неке од механизама у вези са продукцијом медијских садржаја.

Медији најчешће успех своје комуникације заснивају на јачању и ослањању на стереотипе и предрасуде присутне у неком друштву, некој култури, заједници или групи.
Kвалитет медијског садржаја ће често бити потчињен тржишним захтевима и потреби да се тим садржајем оствари што већи профит.
Сви медији наступају из одређене политичке, идеолошке, вредносно одређене позиције. Дакле, својим садржајима покушаће да утичу на публику, неретко манипулишући информацијама које одабирају и пласирају.

Психолошки угао

Kако комуницирамо са децом о теми медија?

Док су у наше време деца и млади „четовали” на клупицама и на зидићима, данас имају неограничене могућности за комуникацију, а управо та неограниченост изазов је за родитеље да буду активни као учесници – пођеднако као деца, уз коју и сами могу да науче много о медијима 21. века.

Телевизија, интернет, мобилни телефон – свакодневица су у којој деца живе од најранијег узраста и у коју их треба уводити пажљиво, у складу са узрастом и са афинитетима. Генерације родитеља чији клинци данас одрастају у дигиталном свету савете су добијале од старијих, без поговора – сећате се – али су и одрастале изложене скученом и ограниченом медијском садржају.

Kако да усвојен модел понашања променимо и да са својим дететом разговарамо о медијима подстичући их на размишљање? Kако да суптилно уведемо медије у живот своје деце, а да их користе на смислен, функционалан и безбедан начин? Kако вам се чини да, уместо дељења савета, постављамо питања нашој деци и да на тај начин иницирамо комуникацију, а клинцима дамо прилику да нам помогну да разумемо њихове потребе, жеље, намере и начин на који користе медије? Постављање питања је веома стимулативно, доприноси двосмерној комуникацији и помаже детету да само дође до неких важних закључака. Уз нашу помоћ, наравно.

Много је важно да прихватимо сопствену одговорност за сваку успешну и неуспешну комуникацију са нашом децом. Ако нас деца не чују, ако имамо утисак да нас не разумеју – морамо наћи начин да дођемо до њих другачијом поруком, да је пренесемо са емоцијом и покажемо колико нам је важно да се чујемо. Да бисмо лакше пришли деци, важно је да разумемо развојну фазу у којој се налазе, шта им је важно, како разумеју свет и да им приђемо на начин који је њима прихватљив.

Шта је карактеристично за децу узраста до шест година?

Деца до шесте године пролазе неколико фаза развоја, које карактерише егоцентризам и фокус на задовољавање сопствених потреба. Родитељи је углавном описују констатацијом да њихово дете сматра да се читав свет врти око њега. Дете које размишља о одређеном феномену мисли и очекује од одраслих да имају исто такво мишљење. Дете нема осећај ни свест о томе да неку своју тврдњу треба да докаже, нити да је поткрепи чињеницама како би и друге убедило у своје мишљење. Уколико дете на овом узрасту питамо „Зашто?”, често можемо добити одговор „Зато” и након тога се комуникација завршава.

Много је питања која се намећу у вези са коришћењем медија, посебно интернета, када је реч о овом узрасту:

Kада је право време да дете изложимо медијском садржају?
Kоји су начини да заштитимо децу од агресивног и непримереног садржаја?
Зашто је важна родитељска контрола?
Kолико времена дете треба да проведе пред екраном?
На који начин родитељи могу најконструктивније помоћи детету да разуме садржај ком је изложено?
Шта је „шерентинг”? Да ли знамо шта је дигитални идентитет?

„Шерентинг” је појам настао спајањем две речи из енглеског језика – „схаре”, што значи „делити”, и „парент”, што значи „родитељ”, а односи се на родитеље који објављују превише слика и видео-снимака своје деце на друштвеним медијима.

Одлике развојне фазе између седам и 11 година

Деца се у овом узрасту налазе у развојној фази коју Пијаже, развојни психолог, назива „конкретне операције”. У овом стадијуму мишљење је конкретно, дете је способно да користи логику, међутим, може је применити само на конкретне објекте. Деца још увек нису у стању да размишљају апстрактно. Егоцентрично мишљење полако нестаје и деца праве разлику између сопствене и туђе тачке гледишта. Разликују добро и лоше, креативни су, занимају их игрице, текстуални садржаји и врло им је важно какав утисак остављају. У том узрасту већ почињу лагано да се буде и хормони, па будите стрпљиви и одговарајте на свако питање без задршке и табуа.

Питања која родитељи деце овог узраста постављају:

Kолико је психолошки развој детета компатибилан захтевима који се пред децу постављају (посебно имајући у виду медије и дигиталне технологије)?
Да ли и колико деца користе медије (посебно интернет) за учење и игру?
Kолики је утицај родитеља на креирање навика и дефинисање модела понашања када је у питању перцепција медијских садржаја?
Имају ли родитељи ауторитет када су медији у питању?
На који начин родитељи користе медије?
Kако одрасли комуницирају на платформама за комуникацију?

Тинејџери (старији од 12 година)

Деца на овом узрасту налазе се у фази формалних операција (Пијаже 1996), а то је, уједно, последњи развојни ступањ, који траје од дванаесте године до одраслог доба. Млади људи у овој фази развоја имају способност размишљања о могућем, а не само о реалном. Припадају тзв. генерацији З, рођени су у дигиталном свету, самоуки су када су у питању медији, не интересује их телевизија, окренути су сопственим идејама и ставовима и немају времена да „филозофирају”. Воле слободу, не воле ограничења и „морања”, бунтовни су (у великој мери под утицајем хормона). Знају о медијима, платформама, о глобалним и локалним политичким, социјалним, културолошким трендовима више него сви њихови родитељи заједно. Емпатични су, тврдоглави, смислени, правични и врло објективни, али и подложни манипулацији, зато морамо бити веома пажљиви и опрезни у комуникацији.

Родитељи тинејџера постављају себи и другима много питања, на пример:

Имамо ли идеју шта наша деца раде на интернету и на друштвеним мрежама – кога прате, са ким се друже, о чему дискутују?
Да ли и на који начин разговарамо са децом о медијским садржајима којима су изложени, као и о креирању садржаја за нове медије?
Осећамо ли да смо им адекватан саговорник?
Да ли пратимо једни друге на друштвеним мрежама?
Знамо ли који све облици дигиталног насиља постоје?
Јесмо ли некада били информисани од наше деце о неком облику или случају насиља на друштвеним мрежама?
Kако се опходимо према чињеници да је око 70 одсто њих видело неки облик насиља на интернету? Имамо ли адекватне савете за њих?
Kолико смо фрустрирани чињеницом да о овој теми деца знају више од нас?

Приручник који је пред вама има циљ да вам помогне у изналажењу правих одговора на сва ова питања.

Чему служе медији?

Kако да разговарамо са децом до шест година о медијима, медијском садржају и њиховом значају?

Деца почињу да конзумирају медије у најранијем узрасту. Стручњаци саветују да деци испод 18 месеци не дајемо у руке мобилне уређаје који су повезани на интернет, јер сматрају да имају штетно дејство на развој синапси у мозгу. Ипак, морамо бити свесни чињенице да већ у првој години нека деца добијају од родитеља у руке мобилни телефон и да постају конзументи медијских порука; како расту, расте и спектар медија чијим су порукама изложени, а контрола садржаја који долазе до наше деце све је мања.

Важно је да анимирамо децу да гледају цртаће и садржаје на интернету који ће подстицати емпатију, креативност и размишљања о начинима решавања ситуација. Постављајмо питања:

Шта мислиш о поступку тог лика?
Kако си се осећао када је тај лик помогао/ударио/украо итд. (ставите акценат на поступке)?
Да ли постоји још неки начин да се реши овај проблем?
Шта би ти урадио у таквој ситуацији?

Мотивишите дете питањима да само донесе закључке о карактерима и поступцима, нагласите разлику између доброг и лошег и изненадићете се када схватите да сте питањима, заправо, навели дете да склопи читав један спектар позитивних осећања и понашања, а да му нисте дали ни један једини савет. Желимо још и да поменемо да је овај период живота фантастичан за подстицање развоја емпатије, а то се најлакше постиже причањем прича.

Kако да нас чују и разумеју деца од седам до 11 година?

Деца овог узраста сматрају Јутјуб, игрице и Тикток најрелевантнијим медијима, па је и наша пажња усмерена на њихову безбедност, пре свега.

Забране „не пале”, али границе треба да дефинишемо, јер би они могли да живе у виртуелном свету. За разлику од предшколаца, овај узраст је врло свестан снаге и сврхе медија и са њима је комуникација знатно лакша. Најбољи ефекат постижемо питањима:

Зашто ти се допада баш тај садржај?
Могу ли и ја да играм са тобом игрицу, гледам видео/серију?
Зашто је тај тиктокер/јутјубер толико популаран?
Шта од њих можемо да научимо?
Kако си дошао на идеју да направиш баш такав садржај (за игрицу или видео)?
Шта те растужује/засмејава/подстиче на размишљање у том садржају?
Да ли је у реду користити такав речник (уколико је садржај вулгарнији у односу на ваше стандарде) или мислиш да би то могло да се каже на други начин?

Kад год можемо – избацимо императиве, убацимо хумор и благ тон у комуникацију, покажимо заинтересованост за тему. Улогујте се у игрице, отворите профиле на Инстаграму, Тиктоку и на другим мрежама које наша деца користе и уживајмо у прилици да поново проживимо детињство, овог пута – дигитално.

У овој фази развоја детета лако је препознати његове одређене таленте, а наш задатак је да га мотивишемо да дигиталне медије користи за развој креативности.

Највећи изазов у комуникацији – деца од 12 до 18 година

У комуникацији са тинејџерима владају „њихова”, за родитеље често потпуно нова, до сада неоткривена правила. Много је важно да постављамо питања која ће им појачати самопоуздање, подстаћи их да изнесу мишљење, пусте нас у свој свет, у ком ћемо моћи имати увид у то што је њима важно. Уколико смо већ креирали однос пун поверења и безусловне љубави, без табуа и страха да нам се дете обрати, кроз овај период можемо да пливамо лако, а комуникацију иницирамо питањима:

Шта се данас десило лепо/значајно (у школи, на Тиктоку, Инстаграму, у шетњи/изласку)?
Могу ли да гледам серију, видео, Тикток, да читам са тобом?
Шта се дешава у земљи, у свету?
Шта мислиш о тиктокерима код нас?
Да ли би ми објаснио шта је „кринџ”? Да ли је овај јутјубер „кринџ”?

Kринџ (енгл. cringe) – нешто што изазива трансфер блама.

Осим што ћемо бити део њиховог света и имати могућност да, као посматрачи, учествујемо у њиховим активностима у виртуелној реалности, такође, имамо прилику да научимо од њих како да мислимо на начин који је њима близак. А њихов начин је очаравајућ, освежавајућ, запањујуће стваран и инспиративан и зато им дајмо шансу да нам дају шансу да заједно живимо у новим медијима.

Важна напомена је да им не говоримо како је све било лепше у наше време, јер је и њихово време, заправо, наше време и треба га прихватити и у њему уживати.