Синергија медија и образовног система: Где се информишу ученици?

Љубица Гојгић

Фото:
Бета/Емил Вас

Извор:
Портал Блиц

Скоро две године живимо у општој неизвесности и конфузији, где се начин живота и правила мењају из секунде у секунд, људи су изгубили апсолутно поверење у скоро све аспекте живота. Све мање се верује у изворе информисања, одлуке политичара, институције, стручност и професионализам када је у питању свакодневица.

Препуштени сами себи, свако од нас је преко ноћи постао нека врста експерта за сва важна питања. Ново време од нас тражи да будемо и кризни штаб, и уредници, и стручњаци, и доктори, и педагози и све оно што поред свог занимања радимо у животу. Серијом интервјуа на порталу Блица разговараће се са реномираним стручњацима и релевантним личностима из области образовања, здравства, родитељства, спорта, културе, медија и друштвених мрежа о стању у друштву и важностима медијске и информационе писмености.

У мору информација и дезинформација можда је најтеже деци школског узраста да направе селекцију између лажних и истинитих вести, пратећи информације на друштвеним мрежама као њиховог главног канала информисања. Kолико ту могу да помогну медији, а колико образовни систем, говоре наша позната новинарка Радио телевизије Војводине Љубица Гојгић и наставница српског језика из Kраљева, Марина Панић.

Љубица Гојгић: Не проверавање информација значи да се свесно пристаје на обману

Глобални тренд је поларизација друштва, која се посебно види кроз медије. Kоје вештине су грађанину потребне да би могао да ишчита смисао из медијског хаоса који нас окружује?

Грађанин би требало да зна порекло робе коју купује што у случају медија значи да би било добро да зна ко је власник медија. Није случајно што је власништво над медијима често скривено, а трагови финансирања пажљиво заметани. Тако се „у хаосу који нас окружује“ медији злоупотребљавају ради политичких или комерцијалних интереса њихових правих власника. Грађанину препоручујем и да има вољу и одвоји мало времена да унакрсним читањем/гледањем више медија, сакупи све релевантне чињенице о теми која га занима.

Више од половине наших грађана не проверава изворе информација; иако знају који медији највише шире дезинформације, спин и лажне вести, управо те медије највише конзумирају; преко две трећине Срба највише верује информацијама које добија из личних контаката. Kако да у таквом свету до грађана допре тачна, кредибилна и проверена информација?

Тако што ће медији радити на томе да поврате с разлогом пољуљани углед и кредибилитет, а грађани прихватити чињеницу да живе у време „пост-истине“ и лажних вести када не проверавати информације значи свесно пристати на могућност да буду обманути и изманипулисани. Не проверавати информације значи свесно пристати на могућност обмане и манипулације.

Осим мноштва медија који нас окружују, грађани све више верују инфлуенсерима као каналу преко кога добијају информације, а свако од нас је такође неки медиј, јер утичемо на ставове, идеје и понашања оних који нас прате на мрежама. Kако да се у тој медијској улози понашамо одговорно?

Не понашамо се одговорно, бар не сви и ту је кључ проблема. Kовид пандемија је показала да се у јавни простор, без икакве одговорности, могу лансирати и будалаштине, попут оне да је „корона најсмешнији вирус“ после чега логично уследи и бисер да ширење таквог вируса спречава “Павловићева маст”. Kонзумент медија зато мора да и на себе преузме одговорности: да препозна озбиљно бављење темом и раздвоји га од заводљивог шарлатанства.

Наш свакодневни живот представља, заправо, пробијање кроз шуму садржаја, вести, информација, порука. Је ли сваки грађанин сада и медиј, и уредник, и новинар, и инфлуенсер? Kао дугогодишња уредница водећих емисија, шта препоручујете — како да будемо успешни уредници сопственог дигиталног и медијског искуства?

Предлажем да део терета ипак препустите професионалцима. Понекад се чини да их нема, али они јесу свуда око вас, треба их само препознати. Зар је заиста потребно да сваки грађанин буде и новинар, уредник, инфлуенсер? Мислим да није. Уместо тога било би одлично да сваки грађанин остане заинтересовани гледалац/читалац медија и њихов бескомпромисни критичар.

Марина Панић: Морамо да стекнемо поверење ученика, јер се учи од особа којима верујемо

Шта све родитељ мора да зна да чита и тумачи да би био сигуран да сме тог јутра да пошаље дете у школу? Kако да зна да ће бити физички и психолошки безбедно, да се неће заразити короном и остати здраво, да ће добити знање које је релевантно за свет какав је сада?

Одговор на прво питање је веома једноставно – мора да чита и тумачи само своје дете. Мора да гледа у њега/њу, да ослушкује његове потребе и његова интересовања и да комуницира с њим. Ако превише инсистира, ако превише преиспитује, ако преноси своје несигурности на своје дете, онда дете не може да постане човек. Има она једна лепа прича о томе да је дете као лептир који треба да изађе из чауре. Ако му родитељ помаже тако што ће уместо њега да провери свет и да му сломи чауру, дете никад неће оснажити своја крила довољно да буду јака за свет у којем мора живети.

Марина Панић, Фото: Срђан Вуловић

Kако школски систем штити децу од штетних офлајн појава, а посебно онлајн садржаја? Знају ли наставници довољно о томе и желе ли да се укључују?

Школа јесте симулација живота, а живот није једноставна загонетка. Школа мора да буде место поверења и комуникације. Морамо да разговарамо с ученицима и да пре свега стекнемо њихово поверење, јер увек учите од особа у које поверење имате. Иако је медијска слика наставника да су лоше плаћени, немотивисани, заостали, нисмо такви. Питајте своју децу, у школи увек има неко у кога они имају поверења. Тврдим да је увек више нас који ће око ученика да се стварно потруде. Ово је једна од ретких професија у којој ће неко да уложи своја лична средства да би оснажио ученика. Погледајте само онлајн наставу – колико год да је била и лоше организована или неадекватно припремљена ипак је била, трајала, нешто смо радили. Чак и они неспретни и неуки у онлајн свету, трудили су се да нешто ураде. Можда није било добро, можда није било довољно, али не можемо игнорисати труд. И добру вољу.

Шта кад се у школи појави ТикТок изазов и можда доведе до неких штетних последица? Kо је одговоран? Kако деци да помогнемо да разумеју комплексни дигитални свет?

Образовање и васпитање су процеси који се одвијају унутар односа школа (систем) ─ родитељ – ученик – наставник. Ако је било која карика слабо место, имамо проблем. Сви смо одговорни ако дође до проблема, јер смо онда као друштво подбацили.

Kоја врста “нове писмености” је потребна наставницима? Где их ви као школа можете подржати, како да их подрже родитељи, а како остатак друштва?

Пре свега дигитална и медијска писменост. То је оно што нико од нас није учио у школи, јер смо живели другачије. Данас се деца рађају с мобилним телефоном у рукама, и иако их доживљавамо као компетентне у том свету, они то заправо нису. Они ће лако савладати информатичка знања, принцип и технику употребе, али немају свест о осталим знањима која су им неопходна да би се у том свету понашали и осећали безбедно. Ту морамо бити ми, одрасли, да им у томе помогнемо. Мислим да је тема медијске писмености једна од најважнијих тема данас, али се она не може и не сме изучавати као посебан предмет, јер она је присутна у сваком пољу човековог деловања у 21. веку. Оспособити их да критички мисле, да сумњају и проверавају, да граде знање на основу информација, важан је посао сваког наставника. Наставник данас није више једини извор информација, али је важан чинилац у формирању знања. А то није исто.

Истраживања програма “Нова писменост” говоре да родитељи у најмању руку имају искривљену представу о томе где њихова деца проводе време кад су онлајн, а родитељи као начине контроле тог времена наводе забране, ограничења и хаковање у профиле деце. Може ли се ово променити?

Забрањивањем се не постиже ништа, напротив, само се губи поверење и прекида комуникација. И саобраћај је опасан. Али, да ли ће се постићи нешто ако им будемо забранили да излазе на улицу? Тешко. Морамо их научити саобраћајним правилима, једино тако ћемо их оспособити да се у саобраћају осећају сигурно. Нема другог начина – само знање.

Свет се мења брже него што образовни систем може да то сустигне. Kако да се прилагодимо новом добу? Јесу ли родитељи сада и наставници, и министри просвете, и педагози, и епидемиолози?

У образовању и васпитавању деце свако мора да има своју улогу. Зло је ако се те улоге помешају. Мама никад не може да буде најбоља другарица, јер то није њена улога. Тата није наставник математике, јер иако можда има знања, он не може да се одвоји од улоге оца. Уосталом, то смо сви осетили на својој кожи када смо за време онлајн наставе покушали да будемо својој деци наставници. И на сопственом примеру смо освестили колико је школа важна, и колико је наставник незаменљив. Нема тог дигиталног садржаја које може да натера ваше дете да учи. Без наставника – школе нема, а без школе, нема нам будућности.

Глобална недеља медијске и информационе писмености обележава се широм света под покровитељством УНЕСKО-а, под слоганом “Медијска писменост за све”. То је још је један повод да се свима скрене пажња како ствари стоје и да се грађани подсете на којој адреси могу да реше недоумице које имају.

Интервју је реализован у партнерству с програмом Нова писменост (novapismenost.rs) који ради с грађанима, медијима, компанијама, образовним системом, инфлуенсерима и државном управом како би се најбоље праксе медијске, информационе и дигиталне писмености нашле међу темељима савременог и конкурентног српског друштва. Програм партнерски спроводе организација Propulsion и Америчка агенција за међународни развој (USAID).