Нисте једини

Илустрација:
Иво Матејин

Пише:
Дарко Соковић, Извршни партнер за стратегију и развој, Propulsion

Извор:
BizLife

Фирма коју водим у јануару ће прославити десетогодишњицу. Наравно, свега се сећам: и како нам је то уопште пало на памет, и шта су нам други говорили („Немојте, децо, јесте ли при себи!”), и како ништа нисмо знали, а и како смо мислили да све знамо. Ваљда то тако иде. Сећам се, али из ове удобне канцеларије у којој седим никако не могу да призовем тај осећај због кога смо откопчали све сигурносне појасеве, преломили и рекли: „То је то, радимо!” Kако смо успели да сваку одлуку некако донесемо, да најтеже ствари некако преломимо? Ево, не знам чак ни да измислим нешто једноставно а мотивационо.

Kако се уопште доносе одлуке? Kад немаш богзна какве податке и увиде, онда на основу искуства, осећаја и петље, па ко преживи – причаће. Тако смо и ми, некако, догурали до прве деценије рада (јануар је још далеко, додуше), тако и многи мали, средњи, а богами и неки велики бизниси које знам. Једноставно, уз остале чари које красе нашу домовину, чињеница да мало ко зна шта ће бити сутра, а камоли за пет или десет година – једна је од најстреснијих.

Зато није лако навићи се на нову, а тако логичну реалност коју одлучно уводимо у пословање и делимо с другима: да непрекидно улажемо огроман труд и ресурсе у то да разумемо људе којима се обраћамо, њихове навике, потребе, идеје, вредности, како се информишу, како се забављају, а како славе. За комуникацијски бизнис, у коме смо ми, ове чињенице су, практично, крвоток, али оне постају незаобилазне.

Ево једне ексклузивне информације за верне читаоце: 44 посто тинејџера од 12 до 17 година у Србији има налог на Тиктоку. Шта то значи за вас као родитеља, а шта за вас као лидерку или лидера? Хоћете ли, рецимо, бити међу оним мајкама и очевима који су се неки дан дигли на виле јер је једна београдска општина довела успешну спортисткињу (а уз то и тиктокерку) да деци одржи предавање у школи? Деца су, јасно, полудела, а родитељи остали фрапирани и увређени. Иако ја или ви за Тикток до пре годину или мало више нисмо поштено ни чули, сада два посто свих наших грађана каже да им је то главна платформа за информисање о свету који их окружује. Ситница, рекли бисте, и ја бих се с вама сложио да подаци не показују да је само за проценат више оних који у исту сврху користе Твитер. Твитер, ону страшну плаву пошаст „беспосличара и испијача капучина”, чији исечци редовно завршавају на А3 транспарентима одштампаним у колору које председник Републике редовно доноси у телевизијска студија. Највеће поверење грађани имају у интернет портале, 24 одсто испитаника, а штампи верује свега два посто људи у Србији. (Kакав парадокс да о овом пишем баш у једном магазину!) Али чак четири посто свих наших људи највише поверења има у инфлуенсере!

Kада говоримо о друштвеним мрежама, ту се издваја Фејсбук, који свакодневно користи чак 60 одсто људи, затим Јутјуб и Инстаграм, а преко 60 посто наших грађана користи Вајбер. Све ово подаци су великог истраживања „Медијска и дигитална писменост у Србији”, које је за Propulsion урадио ЦеСИД. Истраживање је рађено током претходних 12 месеци на узорку од 1500 грађана, али и запослених у јавној управи, привреди, медијским кућама, факултетима и обухватило је и студенте и инфлуенсере, а резултате смо објавили пре неки дан, крајем септембра.

Још мало свежих података које бих волео да смо, рецимо, ми имали кад смо с бизнисом почињали: ако планирате присуство на мрежама, знајте да „неwс феед” ни на Фејсбуку ни на Инстаграму готово више нико и не зарезује. Скоро 40 посто наших грађана гледа само сторије на Инстаграму, 83 посто има и активно користи Фејсбуков Месинџер, а групе на Фејсбуку се враћају на велика врата, са око 46 посто корисника међу нашим грађанима. Важно је имати у виду да се сви подаци односе на општу популацију, а не само на кориснике интернета или друштвених мрежа. Зато смо све ово, значајно детаљније, објавили и јавно на новаписменост.рс, јер верујемо да проверене информације на основу којих се доносе праве одлуке морају бити доступне свима: и пословној заједници, али и медијима, институцијама, свим комуникаторима и инфлуенсерима, и у коначници целом нашем друштву.

То како примамо информације и од кога, како их онда обрађујемо и на основу њих доносимо одлуке – постале су најважније вештине које, као одговорни људи, било приватно, било у послу, морамо да савладамо, да се о нама не би некад писало као о „некадашњим гигантима на коленима” који „нису успели да се прилагоде новом времену”.

Тешко вам је? И мени и мом тиму, верујте, али морамо. Не брините – нисте једини!