Kринџ

Илустрација:
Катарина Шашовић

Пише:
Дарко Соковић, извршни партнер за стратегију и развој, Propulsion

Извор:
BizLife

Између нас као да није генерацијски, него животни јаз који обликује једну посебну хладноратовску атмосферу. Са сасвим другачијим идејама, жељама и намерама, нађемо се сви заједно на истом радном месту – шта сад?!

„Kод нас овде нико тако не говори”, прича ми познаник свеже освануо као Њујорчанин. „Шта то уопште значи?”, пита ме искрено. „Ма хајде, молим те, шта зна Американац шта је енглески!” – кажем му, објашњавајући да се негде у спектру између „врло, врло непријатно” и „буди бог с нама” има тражити и значење појма „кринџ” (енгл. цринге). Реч је, наиме, о крилатици коју је у наш свакодневни говор унела генерација З, тзв. зумери, рођени након 1997. За ове младе људе ваљда је најгора клетва бити кринџ, а прве жртве таквог етикетирања су, по дефиницији, њихови родитељи и наставници, који ту судбину тешко могу да избегну. Шта има непријатније него кад ти се маторци петљају по животу који тако пажљиво градиш на Инстаграм сторијима и по Тиктоку? Kринџ!

Но, кад говоримо о зумерима, више није реч само о клинцима, него о најновијем освежењу на тржишту радне снаге. То су људи који у све већем броју обликују како нам изгледају тимови у компанијама; зато ћемо ускоро кринџ бити и ми као њихове колеге, и ми као њихови послодавци, а и извесно и наши целокупни бизниси.

Па шта да радимо, доврага, ако од овог усуда нема спаса? Зависи од тога која смо генерација.

Ако смо рођени тамо негде почетком или средином осамдесетих, расли у прашини, на Опстанку и еурокрему, качили се на диал-уп интернет, дрндали нокију 3210 и јурили да ГПРС-ом скинемо полифоне мелодије, па затим сведочили расту интернета, који је преобликовао све што смо до тада знали, умели и смели – конкретно, ако смо миленијалци – нама је природно да удахнемо, застанемо и да се присетимо познатих образаца који ће нас ушушкати. На послу то значи јасну структуру, имејлове који почињу с „Поштовани”, а завршавају се „С поштовањем”, сигуран уговор и плату која, иако недовољна да осигура будућност, ипак омогућава лагодан живот у овом тренутку.

А још старији? Не мислимо овде на беби-бумере рођене одмах након Другог светског рата, него на све оне који се, рецимо, живо сећају Дана младости и тршћанских фармерки, чије је одрастање обележио успон бивше државе, а њен распад коинцидирао са њиховом зрелим добом, а које су клинци на мрежама, без икаквог осећаја за нијансе, колективно прозвали – бумерима. (У ову групу често спадне и неко рођен, на пример, ’91, јер тиктокери, просто, не могу да замисле да је свет пре тога уопште и постојао.)

Бумерско разумевање ослања се на оно што је некад било, а сад га више нема, на ред, рад и дисциплину и јасне, зацртане кораке и на послу и у животу: диплома, брак, деца, пензија – тачка.

Свакодневни изазови у држању корака с технологијом подразумевају се, као и једно опште чуђење како млади уопште мисле да нешто успеју овако пуштени с ланца.

Под руку ми пре неки дан дође практични приручник бивше тајне агентице ЦИА која је шпијунску каријеру заменила унапређењем међуљудских односа на послу и код куће. Kристина Хилсберг (Цхристина Хиллсберг), бивша аналитичарка Централне обавештајне агенције, ауторка је књиге „Дозвола за родитељство: Kако ми је шпијунска каријера помогла да одгајим способну децу која верују у себе”, а за један од последњих бројева „Харвард бизнис ривјуа” (Харвард Бусинесс Ревиеw) пише о пет пресудних вештина које је су јој користиле да успостави поверење с доушницима широм света, а које нама могу послужити да бисмо и ми с колегама стали на „зелену грану”. Потрудите се да имате у животу хоби, омиљену технику релаксације или неко друго интересовање које вас испуњава изван посла, па да то буде једна од заједничких тема с колегама – први је савет на листи. Не претварајте се да сте неко ко нисте, пише Хилсбергова, јер вас то неће одвести далеко; више слушајте него што говорите – а ако сте причалице, мало се и угризите за језик да бисте колеги или колегиници дали простора за оно што њу или њега тишти; отворите се и поделите понешто и из свог приватног живота да бисте тако започели изградњу међусобног поверења; понекад и прибележите понешто што вам колегиница или колега кажу да им је важно да бисте се згодно тога присетили када буде било потребно ојачати однос.

Шта, зар за ове саморазумљиве савете треба сјајна каријера у ЦИА? Kринџ, стварно! Можда је то нека ЦИА ујдурма да нико по Њујорку не зна шта је кринџ, али га свакодневно живи. Можда и цео овај текст заврши на Тиктоку као споменик бумерском покушају да нађе смисао у свету који је отишао дођавола.

Верујмо, ипак, да контраобавештајци знају о чему говоре, па да ове вештине, ма како здраворазумске биле, могу помоћи да кренемо да градимо мостове једни ка другима. И мада етикету кринџа свакако нећемо избећи, можда ћемо се боље разумети. На крају ће то бити све што нам је остало.