Илустрација:
Иво Матејин
Пише:
Дарко Соковић, Извршни партнер за стратегију и развој, Propulsion
Извор:
BizLife
Често они носталгични за свим што је било (што је неретко напрасно прекинуто, а да нисмо ни схватили шта нас је снашло) уздишу кад виде шта смо „ми” некад били, а шта смо могли бити, и како се, ето, све распало у парампарчад, јер је ко зна који фактор дошао и порушио нам ту идиличну кућу и окућницу нашег мира и спокоја. Овај уздах, ипак, врло ретко прати саморефлексија, преиспитивање шта смо ми сами могли боље, а нисмо, шта је ипак било у нашој моћи, а не неког тамо, али смо на то ипак зажмурили, шта је било до нас, али смо ипак очекивали да неко други среди ствари. Сада када тога за чим жалимо и нема, него је део неког прокаженог сценарија који је покрила прашина историје, остаје нам само да – уздишемо.
Али, умемо ли да препознамо кад нам се ово дешава сад, на наше очи, у нашој сопственој кући или у школи где нам деца проводе половину будног времена?
Шта, на пример, кад смо родитељ, па наше дете дневно остави и по четири сата на којекаквим мрежама, а ми ни не знамо где тачно? Шта кад, рецимо, као наставник начујемо за неку платформу где ученици дангубе уместо да уче, а све што о њој знамо је да је „штетна”, а можда чак и „смртно опасна”? Не вреди пуно у тој ситуацији грмети, кад деци, за коју смо било као родитељи или као наставници одговорни, нека непозната личност у лику инфлуенсера о коме не знамо ни ич представља неприкосновени ауторитет.
Овај генерацијски раскорак сликовито илуструју и тек завршена ЦеСИД-ова истраживања за програм Нова писменост који води Пропулсион у партнерству с УСАИД-ом: огромна већина родитеља, њих преко 83 одсто мисли да њихова деца највише времена проводе на Јутјубу.
А реалност је готово дијаметрално супротна: скоро шездесет посто тинејџера и млађих адолесцената неколико је сати дневно на Тиктоку, платформи која експоненцијално расте, коју мало ко изван уске генерације њених корисника разуме, а готово нико се и не труди да је упозна. Наставници, рецимо, знају да су деца на Тиктоку, али их половина сматра да та мрежа квари децу. То ни не чуди. Вести о смртоносним изазовима, бизарним игрицама и трагичној дрскости понеких корисника ове мреже пуне насловне стране новина и заузимају ударне телевизијске термине, а одатле се, иначе, информише више од половине свих родитеља и наставника, с телевизије и са порталâ. У истој кући, тинејџери се ни не сећају кад су последњи пут – ако икада – упалили ТВ.
Kад питате родитеље како деци помажу да се заштите онлајн, 62 одсто их каже да ограничава приступ интернету, мада им мало значи пошто немају баш ни приступ ни увид шта им деца раде на мобилним телефонима. Мање од петине родитеља покушава да са децом води какав-такав разговор о њиховом понашању на мрежи, али и то се дешава мање кроз изградњу поверења, а више кроз захтев да имају приступ шифрама своје деце (15 одсто њих), или тако што своје клинце „бламирају по мрежама” пратећи их или их додајући за пријатеље (ово нам је рекао један млади корисник Тиктока). Половина родитеља не упушта се чак ни у ово: повремено баце поглед шта њихово дете гледа или слуша, у пролазу. Сматрају, кажу, да је то довољно.
Све је ово, међутим, алајбегова слама, док не отворимо тему инфлуенсерâ: њих свакодневно прати 70 одсто генерације З, док је 80 одсто њихових родитеља за ове утицајне људе с интернета чуло по злу, али нити зна ко су, ни шта раде, нити шта њиховој деци говоре, а таман посла да их прате или с њима улазе у неку интеракцију. Само знају да су за њихову децу ти људи „опасни”. Зашто? Не умеју да кажу. Kључни разлог због кога деца и ученици прате инфлуенсере, по мишљењу једне трећине родитеља и наставника, јесте забавни карактер садржаја који они деле. Сваки четврти родитељ и наставник сматра да је све ово последица притиска околине и друштва.
А шта кажу тинејџери? За њих је инфлуенсер „обичан човек њихове генерације који ствара занимљив, забаван садржај” (ту се деца и родитељи слажу), али који пре свега „представља живот онаквим какав он јесте, без улепшавања”.
И тако, наша генерација З живи живот који им „без улепшавања” сликају неки клинци попут њих самих, али које никад нису упознали, а прате их сваки дан, на мрежама које су за њихове родитеље шпанска села. Ти инфлуенсери су се, пак, нашли, ни сами не знајући како, у центру друштвеног интересовања, с нуклеарним арсеналом утицаја на одрастање читавих генерација, а без благе везе ни како да милионски аудиторијум на неки начин окрену себи у корист, а камоли у корист других или друштва у целини. Родитељи и наставници за то време гледају телевизију и читају два или три портала, забављени о свом јаду.
„Kо нас, бре, завади!” Мислите ли да ће се по кућама и школама ускоро уздисати овако, за свим оним што смо „ми” могли бити?
Ако одмах не почне дијалог тамо где је до свакога од нас, где се ми питамо, у сваком дому, образовној институцији и на сваком онлајн профилу, и ако одмах држава, просветни систем и сви ми не будемо пружили програме који и деци и родитељима и наставницима и инфлуенсерима дају знање, вештине и путоказе да се у свему овоме снађу, а да притом не изгубе једни друге и поверење једних у друге – већ знамо одговор.