ЕПАЛЕ Србија интервју: Програм Нова писменост (Део 2)

Фото:
Unsplash

Видео и писани интервју са Дарком Соковићем, о иницијативи за медијско и дигитално описмењавање грађана Србије.

Аутор:
Урош Величковић, ЕПАЛЕ Србија

Иницијатива за нову медијску и дигиталну писменост – Нова писменост има за циљ да допринесе стварању друштва медијски и дигитално свесних и одговорних грађанки и грађана, како би им помогла да се носе са проблемима нове реалности која захтева нову врсту писмености.

Њихов мотив деловања је подизање опште свести о важности медијског и дигиталног описмењавања, како би позитивно утицали на развој образовних програма и других корисних алата који оснажују вештине које помажу при доношењу свакодневних одлука.

Овај блог чланак представља наставак интервјуа са Дарком Соковићем, директором Нове писмености и агенције за комуникацију Propulsion.

На следећем линку можете прочитати ПРВИ ДЕО ИНТЕРВЈУА.

ЕПАЛЕ Србија интервју: Програм Нова писменост- Индекс медијске и дигиталне писмености грађана Србије

Једна од важних активности иницијативе било је истраживање јавног мњења о медијској писмености грађана Србије и њиховим навикама у конзумацији медијских садржаја. У оквиру истраживања урађен је и тзв. Индекс медијске писмености грађана.

Шта можете рећи о овом Индексу, који критеријуми су узети у обзир приликом формирања оцене о медијској писмености грађана? Имате ли неке упоредне податке о томе како се грађани Србије котирају у односу на регион и остатак Европе по овом питању?

Нама је истраживање кључно. Ми без истраживања не бисмо могли ништа од овога што радимо да радимо. Радимо многа истраживања, нека од њих и у исто време, а главно је годишње мерење такозваног „Индекса дигиталне писмености“ и „Индекса медијске и информационе писмености“. Реч је, дакле, о две бројке које показују где као друштво стојимо у овим темама. Оне нису директно упоредиве ни са каквим сличним бројкама у свету, зато што је ово пионирски подухват, рекао бих, и у овом делу света, можда и шире, али јесу и тек ће бити упоредиве за оно где стојимо као друштво.

Ево једног примера. Ми смо ово истраживање, ово мерење радили 2019. године, а затим поново 2020. баш током ванредног стања. Ти индекси су пали. И ако би човек помислио: „Па чекај, били смо затворени у кућама, стало изложени медијском и дигиталном садржају, константно на мрежама, платформама, како је могуће да су индекси пали“? Имамо и неко објашњење за то, а оно се крије у томе како су ови индекси кројени, од чега се они састоје. Ми у оба индекса, пре свега, тражимо од грађана да се самопроцене. Да сами процене где стоје у одређеним областима. Те области тичу се перцепције садржаја, како разумеју медијски и дигитални садржај који их окружује, али такође и креирања тог садржаја. Па онда, када мерите како они разумеју тај садржај, они наравно себе доста високо оцењују. И кад сте их питали 2019. како креирају садржај, они су одговарали -„Изузетно“! Зато су бројке доста високе. Међутим, када их током ванредног стања или након ванредног стања питате јесу ли умели да направе Powerpoint презентацију, да се прикључе на онлајн позив, да на даљину уђу у колаборативни процес са својим колегама, држе наставу или настави присуствују, е онда те бројке падну, па имате и пад индекса медијске и дигиталне писмености.

Ми константно на www.novapismenost.rs објављујемо свеже податке из ових области. Могу да кажем да индекс медијске писмености је бројка од 1 до 6. Тренутно ми као друштво стојимо на око 4. Када је реч о индексу дигиталне писмености, то је бројка од 1 до 15, тренутно ту стојимо на око 10 или 11. Можете погледати и прецизне податке на www.novapismenost.rs. Али, хоћу да кажем да су ти бројеви доста високи, и надамо се, а и видимо из неких интервенција које као програм имамо, да ће ове бројке само расти, и да ће то бити резултат успеха, не само програма Нова писменост, него и свих нас који сада разумемо и у будућности ће разумети да су ове теме темељ савременог српског друштва.

Које врсте медија грађани Србије најчешће и највише користе како би се информисали? Које теме их највише занимају? Има ли ту значајних разлика у односу на старосну категорију којој припадају?

Разлика је пуно зависно од тога ко те ви, колико имате година, одакле долазите, какав приступ дигиталној и медијској инфраструктури имате. То је донекле и очекивано, али у неким категоријама постоји и неслагање. Могу да кажем, говорићу о општој популацији, да је Србија земља пре свега Facebook-а. Преко 60% наших грађана је на овој друштвеној мрежи. Србија је такође земља Viber-а. Преко 60% грађана користи ову платформу за комуникацију. То су неки подаци који се мало и разликују од оних у региону. И ми често говоримо, посебно када разговарамо са нашим колегама истраживачима да је Facebook телевизија међу друштвеним мрежама. То наиме значи да у традиционалним медијима телевизија је итекако доминантан начин на који се наши грађани информишу.

Међутим, ово је све тачно када говоримо о општој популацији. Када мало заронимо па погледамо шта раде наши тинејџери, ту су разлике драматичне. Иако је 60% опште популације на Facebook-у, преко 40% тинејџера је на TikTok-у. И онда није ни чудно да између родитеља и њихове деце постоји јаз и неразумевање. Родитељи јесу онлајн, јесу на мрежама, али на потпуно кривим мрежама, не на оним где су њихова деца.

Када питате људе, посебно младе људе, који формат на мрежама им је узбудљив, шта гледају, да ли гледају feed, дакле статичне фотографије и постове које постављају њихови пријатељи, то су релативно ниски бројеви. Они гледају story-е, те ефемерне видее и фотографије који су ту само 24 сата, бележе одређене инстанце њихових дневних живота. То је формат који наше тинејџере узбуђује.

Такође, један тренд се појављује и мислим да га морамо бити свесни, а то су инфлуенсери. Огроман број наших грађана, двотрећина, прати инфлуенсере, а у најмлађим старосним категоријама инфлуенсери су основни канал кроз који они добијају информације о животу, свету око њих. Другим речима, инфлуенсери су медији, и то озбиљни медији, са којима ми морамо озбиљно да радимо. Регулише се рад телевизија са националном фреквенцијом, штампаних медија, кабловских програма, успешно или мање успешно, друго је питање, али се регулише. Међутим, када је реч о томе шта раде инфлуенсери, нема ни дијалога са њима, а камоли регулације, саморегулације или неког другог механизма који би се уопште бавио тим садржајем. Ми видимо шокиране родитеље, новинаре, медије, целокупно друштво када са друштвених мрежа дође нека вест о неком трагичном случају или нечему што је негативно утицало на живот младих људи, али овог дијалога нема у довољној мери. Наш програм ће тај дијалог отварати значајно више и већ то ради, јер мислимо да само тако можемо да унапредимо, да тако кажем, медијску и дигиталну сцену на којој смо.

Могу да кажем и податак који мислим да је занимљив, а није из нашег истраживања, али јесте релевантан, а то је коме грађани верују када треба да формирају ставове. Сва истраживања показују да се то дешава унутар уског круга породице и пријатеља. И у нашим истраживањима те бројке су највише – кад људе питате шта гледате, они кажу „објаве мојих најближих“. И нека дубља истраживања говоре да се у том дијалогу између најближих (породице, пријатеља, најближих сарадника) формирају одређени ставови о друштву, тако да то треба да имамо на уму ако говоримо о одређеним друштвеним трендовима.

Коначно, када је реч о темама које интересују наше грађане, имамо податак из 2019. али и из 2020. године. Теме које су на врху интересовања су политика, мода, лепота, здравље. У 2020. на друго место избила је тема пандемије и Ковида-19. Дакле, на другом месту је Ковид-19, па затим мода, лепота, здравље итд. А знате ли шта је на првом месту? – Спорт! Спорт је најгледанија, најконзумиранија тема у свим нашим медијима. Када говоримо о традиционалним медијима, о електронским медијима, о штампаним медијима такође, и посебно када говоримо о онлајн порталима и друштвеним мрежама. То говоре подаци истраживања и то вам говори нешто о нашем друштву. Шта тачно, мораће свако од нас да закључи из своје перспективе.

И даћу вам још један податак, бројке су стварно узбудљиве када се у њих мало удубите. Када питате општу популацију наших грађана „ком медију највише верујете и из њега се највише информишете“, 2% је радио, 2% је штампа и 2% су инфлуенсери. Када питате „којим онлајн платформама највише верујете“ Twitter је на 4, TikTok на 3%. Ти трендови морају некако да нас се тичу, и цео наш програм намењен је да учини да нас се ове теме тичу, било кроз сарадњу са државом, кроз рад са инфлуенсерима, кроз подизање свести о овоме, било кроз овакве разговоре, било кроз најдиректнију интервенцију у неки оквир практичне политике где програм може да делује.

Колико генерално грађани верују медијима? Знају ли да препознају негативне садржаје у медијима – пропаганду, лажне вести, спинове и дезинформације?

Да ли грађани знају да препознају спин, дезинформацију и лажне вести можемо само да нагађамо. Да ли кажу да знају – и те како. Дакле, грађани кроз наше истраживање су врло високо оценили своју способност да препознају ове негативне појаве у медијима. Сматрају да за то имају одређени ниво вештина и знања. Али оно што је јако занимљиво, јесте када их питате „а јел знате где су те појаве, где су спинови, где лажне вести, а где пропаганда“, кажу да знају. Набрајају имена медија, набрајају портале, набрајају штампане медије, традиционалне. Са друге стране, када их питате „шта гледате и слушате?“, наводе исте те медије!

У том смислу видимо да велики труд који се улаже у раскринкавање одређених садржаја, као лажних, нетачних, недовољно утемељених, непримерених јавном и медијском простору јесте важан, али да у неком пласирању тог садржаја долази до шума у комуникацији, односно да тај садржај или не допире до грађана, или да, ако и допире, не утиче много на то у смислу какве ће одлуке о конзумацији медијског садржаја они доносити.

Ово говорим зато што наш програм покушава и покушаће да иновира баш у тој области. Да видимо како, без обзира што грађани имају знања о томе где су негативне медијске појаве, да утичемо на то да боље, критичкије, ако тако може да се каже, бирају и декодирају садржаје који ка њима долазе из медијског простора.

Шта је оно што грађани најчешће деле на својим профилима на друштвеним мрежама? У којој мери грађани деле детаље из свог приватног живота (попут личних фотографија, животних догађаја итд.), и да ли постоји нека препоручена мера односно граница у овом смислу – шта је оно што можемо, а шта је оно из приватног живота што не би требало да делимо на друштвеним мрежама?

Ми у овом програму, иначе, нисмо склони прескриптивизму. Нисмо склони томе да дајемо препоруке како се понашати, шта треба, а шта не треба радити. Али за ову ствар, шта делити на мрежама, а шта не, могу да кажем да једно правило постоји, које је, чини ми се, утемељено у реалности и у подацима, односно у истраживањима: „Све оно што не би сте казали јавно међу групом људи коју не познајете, није примерено за објављивање на друштвеним мрежама“.

Зашто? Зато што не само да су те мреже и платформе, традиционални медији, принт, радио, инфлуенсери – медији. Свако од нас је медиј, свако од нас има простор, платформу. Шта више, те платформе корисника на разне начине охрабрују да објављује што више, да креира што више садржаја. Када смо медији, са тим долази и одређена одговорност. Садржај који пласирамо итекако утиче, пре свега, на слику о нама, а затим и на конзументе тог садржаја, на наше слушаоце, читаоце и гледаоце. Поновићу, сваки пут када ставите story на Instagram, то је као да крећу вести у 6. Те вести, знате и сами, прошле су кроз јутарњи уреднички колегијум, прошле су кроз рад бројних уредника и новинара, сниматеља, екипа, монтажера, саговорника, прошле су кроз финално читање да би се на крају нашле у етру. То није случај када је реч о нашем Instagram story-у, али би у некој мери морао да буде случај. Пре свега због нас самих, због тога како утичемо на квалитет сопственог живота, а затим и како утичемо на животе људи око нас.

Погледајте само екстремне примере тога, какав утицај имају инфлуенсери. Ево у једној од највећих земаља света, у Индонезији, међу приоритетним групама за вакцинацију, наравно налазе се медицински радници, људи старије генерације, они који су изложени раду са људима, али и инфлуенсери. Зашто? Зато да би тема вакцинације и уопште важност вакцинације доспела до оних који друге медије и не гледају – а то су пре свега тинејџери и нешто млађи одрасли људи, али и сви ми остали.

Поновићу и налазе једног од истраживања која су рађена претходних година у Србији. Највише интеракција се и у онлајн и у офлајн свету дешава у кругу наших пријатеља, познаника, сарадника, породице, и у том кругу се доносе најважније животне одлуке. Такав садржај се дели и тај садржај чини главнину онога што наши грађани постављају на друштвене платформе. Међутим, то што они то постављају, не значи да је таква и публика тог садржаја. Тога морамо стално да будемо свесни.

Видимо све већи тренд родитеља тек рођене деце који одбијају да слике својих беба поставе на интернет, јер само замислите какве реперкусије то има. Неко се тек родио, не може да одлучује сам или сама о себи. Замислите за 20 година када на некој платформи која можда тада неће ни постојати, неће бити релевантна или ће бити срамота имати профил на тој платформи, или ће та платформа бити изложена таквом скандалу откривања приватности својих корисника, видимо шта се дешава, када та особа види своје слике када је била дете, а на то није могла да утиче ни на који начин.

Кажем, ми тренутно живимо у јазу између некадашњег начина приступа медијском и дигиталном простору и садашњег начина. И сви ми смо у неком транзиционом периоду. Наравно, генерација „Z“ и касније генерације то више не знају. Они су, дакле, од самог рођења изложени дигиталном свету, па је то другачији контекст. Међутим, у овом прелазном периоду стварно морамо да водимо рачуна о томе, јер та врста дигиталног отиска није лако или је готово неизбрисива. Као родитељи, као одговорни грађани у крајњој линији, морамо да поведемо рачуна о томе.

И само један експеримент који бих предложио нашим читаоцима и гледаоцима – нађите неку слику када сте били мали, фотографишите је, дигитализујте је практично, и објавите је на некој од друштвених мрежа која препознаје лице. Објавите је тако да буде доступна само вама и видите да ли ће вас друштвена мрежа препознати, да ли ће знати да сте то ви. Гарантујем да хоће. Тако ће бити и вашој деци. Од кад су се тек родила, до сваког њиховог корака, до сваке фотографије коју сте објавили са њима када сте били у било којој животној ситуацији, заувек, те фотографије и други садржај остаће као сведочанство њиховог живота. Али не као породични албум, него као садржај који је изложен општој јавности. Ту морамо да поведемо много рачуна.

Коју бисте од Ваших активности на едукацији младих и одраслих у области медијске и дигиталне писмености још истакли? Шта је оно чему ћете дати приоритет у свом раду у наредном периоду?

Амбициозан је овај наш програм, тога се и не стидимо, мислимо да је у овој теми једна врста те амбиције потребна. Потребна је да би ову тему ставила у центар друштвеног интересовања, а затим са различитим циљним групама померила напред разговор о медијској, информационој и дигиталној писмености.

Има више линија на којима ћемо бити подједнако активни. Пре свега, потписали смо меморандум о сарадњи са Министарством културе и информисања и са Националном академијом за јавну управу, а то значи да ће се курикулуми, односно наставни планови и програми из области медијске, информационе и дигиталне писмености наћи, пре свега, пред државним службеницима, а затим пред наставницима, родитељима, представницима бизниса. Сви они имаће прилику да кроз ове наставне садржаје прођу и усаврше своје знање о овим темама, а затим и свој наступ или приступ јавном простору, који сви ми, видели смо, креирамо. То је једна ствар.

Друга, на коју сам јако поносан, помоћи ћемо да 750 школа дође на један потпуно нови ниво дигиталне спремности и то на основу процена које су саме обавиле. Саме су рекле шта им треба, а ми ћемо им, у сарадњи са иницијативом Дигитална Србија, помоћи да се на том нивоу који су саме зацртале, и нађу.

Пуно ћемо радити на томе да иновирамо у кампањама, форматима, облицима доласка до људи који су медијском и дигиталном садржају изложени – то су сви људи, то смо сви ми. И надамо се да ће то дати резултате у скоријој будућности. Ја стално понављам – ове теме морају ући међу темеље савременог српског друштва, зато што наше друштво јесте једно од друштава у Европи и свету које је максимално изложено различитим медијским и дигиталним садржајима и ми морамо у том садржају да се снађемо.

И коначно, једна ствар која мислим да је овако атрактивна и узбудљива, покренућемо Инфлуенсерску академију. Радићемо са инфлуенсерима са TikTok-а и других платформи, тако као што већ радимо са медијима и њиховим представницима. Помоћи ћемо им да разумеју одговорност за јавно изречену реч, помоћи ћемо им да разумеју одговорност за садржај који пласирају, да пробају да својим пратиоцима пласирају садржај који их може едуковати о овим темама. Али не тако ћемо им, као што раде неки брендови, плаћати да произведу брендиране формате, него тако што ћемо са њима отворити суштински дијалог – шта је то што је важно, зашто је важно и како они могу да се укључе у ове теме. С тим у вези потписали смо и Меморандум о сарадњи са Факултетом драмских уметности. Мислимо да ће нам њихова експертиза значајно помоћи у томе.

Ту су и наши партнери из Deutsche Welle академије, из Унеска, са којима такође радимо дубински и тако да једноставно за годину или две ниједна тема која се тиче јавности не може да прође, а да се на неки начин не пропусти кроз призму медијске, информационе и дигиталне писмености, јер кажем вам, ове теме морају постати темељ савременог српског друштва.

Ово је био други део интервјуа са Дарком Соковићем, директором Нове писмености и агенције за комуникацију Propulsion. На следећем линку можете пронаћи ПРВИ ДЕО ИНТЕРВЈУА.

Више информација о индексу медијске писмености у Србији можете пронаћи на интернет страници: novapismenost.rs. Више информација о агенцији Propulsion на: propulsion.one.