ЕПАЛЕ Србија интервју: Програм Нова писменост (Део 1)

Фото:
Unsplash

Видео и писани интервју са Дарком Соковићем, о иницијативи за медијско и дигитално описмењавање грађана Србије.

Аутор:
Урош Величковић, ЕПАЛЕ Србија

Иницијатива за нову медијску и дигиталну писменост – Нова писменост има за циљ да допринесе стварању друштва медијски и дигитално свесних и одговорних грађанки и грађана, како би им помогла да се носе са проблемима нове реалности која захтева нову врсту писмености.

Њихов мотив деловања је подизање опште свести о важности медијског и дигиталног описмењавања, како би позитивно утицали на развој образовних програма и других корисних алата који оснажују вештине које помажу при доношењу свакодневних одлука.

О активностима ове младе иницијативе, разговарали смо са Дарком Соковићем, директором Нове писмености и агенције за комуникацију Propulsion, специјализованој у области иновативних кампања и пројеката друштвеног утицаја.

Због обима, интервју смо поделили у два дела. У наставку можете прочитати први део интервјуа. На следећем линку можете прочитати ДРУГИ ДЕО ИНТЕРВЈУА.

ЕПАЛЕ Србија интервју: Програм Нова писменост – Шта је неписменост пажње?

Све чешће можемо да чујемо да је количина информација којој смо изложени из дана у дан огромна и да живимо у времену пуном дистракција. У Новој писмености сматрате да ово резултира у „неписмености пажње“, што је једна од великих препрека за образовање и начин функционисања грађана.

Ми већ пет хиљада година, као човечанство, пишемо и читамо на готово исти начин. Дакле, пишемо са лева на десно и одозго на доле, или ако је систем писања другачији, онда обрнуто, али дакле, пишемо и читамо линеарно. Линеарно креирамо информације, те информације декодирамо читајући линеарно. Радећи то тако, те информације усвајамо и на основу њих доносимо одређене одлуке. У том смислу, нешто што смо радили, нпр. 70-их или 80-их година 20. века, готово се нимало не разликује од онога што је човечанство радило у доба Феничана, Асираца, Јужноамеричких цивилизација, у Средњем веку или на преласку у модерно доба.

Међутим, од тог времена, 80-их година 20. века, до данас, догодиле су се тектонске промене, које ми, као човечанство, никад до сад нисмо видели. Ми до сада нисмо били изложени другачијем начину читања. Уместо са лева на десно и по линијама, релевантна истраживања показују да данас, када се текст чита на компјутерском екрану, обрасци читања тог текста изгледају као латинично слово „Z“. Другим речима, наше очи и наш мозак скенирају оно што је на почетку текста, брзински прелете дијагонално кроз средину тог текста и на крају погледају закључак.

Такође, оно што се у оваквом читању драматично разликује од свега што смо да сада видели у историји читања, јесте то да нема враћања на претходно прочитано. Кад читате текст на папиру, он је све време ту, па кад вам нешто промакне, ви се вратите на претходну реч, претходну реченицу, претходни пасус. У читању са дигиталних медијума тога нема. И релевантна, не само друштвена, него и прецизна истраживања, у смислу праћења покрета очију, показују да се наше очи, а тиме и наш мозак, не враћају на оно што је претходно прочитано.

Ово има огромне импликације на то како разумемо свет око себе. Зато не изненађују подаци из истраживања које је радила Нова писменост, да преко 70% наших грађана прочита само наслове, нешто мало преко – можда lead и неколико уводних речи, не чак ни реченица. То је у складу са светским трендовима.

Осим тога, сва истраживања говоре о пажњи од 15, 30, или у сваком случају неком малом броју секунди. Зато и нове друштвене мреже и платформе које настају, управо форсирају такве формате. Форсирају формате који су кратки, који су лако сварљиви и који су најчешће видео. Другим речима, ви не морате ништа да радите. Читање је активан процес. Изложеност садржају који је видео (садржај) је у одређеној мери пасиван процес – ви сте њему изложени и на тај начин га перципирате.

Када све ово узмемо у обзир, морамо да разумемо да, иако око нас све изгледа онако као што нам је изгледало 70-их и 80-их, као што можда изгледа мојој или генерацији мојих родитеља, старијима, све изгледа исто, само мало боље – то уопште није тачно. Није исто и мало боље – фундаментално је другачије.

У таквом свету, ми морамо да понудимо начине да садржаји које пласирамо, па и у образовању, буду тако припремљени, да са оваквим дефицитом пажње оперишу. И не само то. То значи да садржаје морамо изнова да осмислимо. Понекад се мисли да дигитализација значи претворити нешто што је папир у PDF документ, па то окачити на неку онлајн локацију. Дигитализације је све, само не то. Морамо изнова да напишемо наше наставне материјале, морамо изнова да осмислимо како ћемо их презентовати, и у коначници, морамо да размислимо како ће они који нешто треба да науче кроз те материјале да пролазе. То је суштина генерацијског јаза који имамо у темама, пре свега дигиталне, а затим информационе, информацијске и медијске писмености. И тај се јаз догађа управо сад, односно премошћавање тог јаза, дешава се пред нашим очима. Зато је тешко.

У том смислу ми, и као програм, а и као одговорни активни грађани, морамо о овоме стално да мислимо. Морамо да кажемо сами себи да је тешко с разлогом, а те разлоге сам поменуо. И морамо да разумемо да је таква врста прилагођавања, нешто што је креирање нечег сасвим новог. Кад креирате нешто ново требају вам знања, требају вам вештине, требају вам компетенције. Ми се надамо да програм као што је наш може да помогне у овом смислу.

И коначно, да ли ће свет ићи напред ако ми у овоме не успемо, сигурно да хоће. Дакле, историја и точак историје се неће зауставити. Али шта ћемо ми као конзументи садржаја који је око нас из тога перципирати, е то је велико питање. Ја мислим да ми можемо да продубимо разумевање света око нас, тако што ћемо продубити разумевање медија. Ево, ово што сам управо рекао мали је покушај у том правцу, али цео наш програм служи томе. Не да каже „не можемо напредовати без разумевања медија“, напредоваћемо свакако, на овај или онај начин, него „морамо боље разумети свет око нас разумевајући медије кроз које нам се тај свет обраћа“.

На почетку, било би добро да направимо нека појмовна разграничења. Термини медијске, информационе и дигиталне писмености се често користе заједно. Како бисте укратко описали шта су они, као и које су разлике између њих?

Ми смо у партнерству са Министарством културе и информисања објавили серију приручника у вези са овим темама и сви они су на интернет адреси medijskapismenost.com. Ако је потребна уџбеничка дефиниција, упућујем вас на medijskapismenost.com.

А ако је потребно оно што се у нашим школама каже „да кажем својим речима“, ево, пробаћу да то дефинишем. Наиме, тешко је разграничити у сфери дигиталног шта је то дигитална, шта информацијска, а шта информатичка писменост. Видимо и пролиферацију различитих курсева, обука, приступа, где вас уче како да користите процесор текста или интернет прегледач, или да кодирате, и то се зове дигиталном писменошћу. Јесте, у једном делу то јесте (дигитална писменост). Али практично и животно, ту можемо говорити о информатичкој писмености – како да користимо одређени алат, колико смо у крајњој линији спретни у коришћењу неке технологије, неког уређаја, неке апликације или програма. То је једно техничко знање. Али суштинско знање на основу кога ми разумемо какав нас дигитални свет окружује, какве нам информације пласира, шта можемо са тим дигиталним алатима и како, и што мислим да је најважније, како на основу тих информација доносимо одлуке за живот, како живимо – е то су питања дигиталне писмености.

Паралелу могу да повучем и са оним што зовемо „медијска“ и „информациона“ писменост. Око нас су на десетине пре свега традиционалних медија. Погледајте само кад укључите телевизор или укључите свој бокс кабловске телевизије, колико имате канала на располагању. Тај број се мери у стотинама. Али то су само традиционални медији. Погледајте колико је интернет портала, погледајте колико је радио станица. Погледајте колико је штампаних медија. А и кад све то склонимо са стране, колико је инфлуенсера који имају неколико милиона пратилаца, колико је независних блогова, колико је Youtube-ера, колико је људи на TikTok-у. Све ово су медији.

Нама не треба знање да бисмо разумели да су ово медији или да бисмо њихов садржај конзумирали. То показују истраживања. Сви ми, посебно млађе генерације, изузетно смо дигитално спретни. Другим речима, када узмемо телефон у руке, не треба нам посебна обука да бисмо користили садржаје које нам тај уређај пружа. Али зашта нам треба свесно размишљање и свесна обука, јесте шта радимо са тим садржајима, како их разумемо, како да знамо шта је лажна вест, а шта не, шта је истина, а шта такозвана пост-истина, ко покушава одређену агенду да нам „прода“ или да нас у нешто убеди и са одређеном намером нам пласира одређену информацију. За то су потребна знања, свесна знања, која смо или усвојили кроз неки формални или неформални процес, или смо сами дошли до спознаје да је ово важно. Е тада говоримо о медијској, информационој и дигиталној писмености, када овај комплексни свет око нас, који ће бити само комплекснији, пробамо да разумемо. И када почнемо од тога да је он комплексан, и да ће бити још сложенији, али да је наш задатак да бисмо успешно, испуњено и одговорно живели, да пробамо да разумемо шта се то око нас дешава. То захтева свесне напоре.

Који су најефикаснији начини едукације одраслих када су у питању медијска и дигитална писменост? Који би били неки од примера добре праксе у свету?

Кад говоримо о образовању у овој области, наравно, најчешће говоримо о школском систему за децу, тинејџере, младе људе. Међутим, испоставља се да је ова врста компетенција кључна за одрасле, зато што се на основу овога доносе кључне одлуке, одлуке које нису битне само за нечији појединачни или породични живот. Битне су за то како изгледа наше друштво.

Када имате неког ко је доносилац одлука, на функцији власти, та особа мора на основу проверених, тачних, добро одваганих информација да доноси одлуке које се рефлектују на животе свих нас. Када сте медиј, уредник, уредница или водитељ, односно новинар, новинарка на том медију, па изађете пред аудиторијум, оно што ћете рећи, оно што ћете прочитати, оно што ћете питати своје саговорнике итекако обликује јавно мњење. Када водите компанију, па у тој компанији имате прилику да комуницирате са јавношћу, било интерно са својим запосленима, или са спољним јавностима, итекако обликујете јавно мњење. У крајњој линији кад сте родитељ, како да донесете одлуку за своје дете ако вам платформе на којима је ваше дете нису ни познате, ако ни не знате чему оне служе, како приказују тај садржај, како функционише алгоритам, шта је намера тих инфлуенсера, да ли кваре децу или могу нешто да их науче, или је истина негде између тога.

Овај спектар показује да је образовање одраслих у овој теми од пресудног значаја. За ову тему такође постоји велико интересовање. Нпр. у нашој сарадњи са Министарством културе, током ванредног стања, на почетку пандемије, пуно се разговарало о томе како да се родитељи снађу, заједно са својом децом, у дигиталној реалности у коју су напрасно гурнути. За знање и образовање овим поводом, постојало је огромно интересовање. На вебинарима које је Министарство радило, било је на хиљаде родитеља. То значи да треба да слушамо ове групе које сам поменуо, да врло пажљиво приступимо овој теми и да истражимо шта је то што им је потребно – да ли је неком у државној управи потребна обука из ових тема, шта и како понудити родитељима, како радити са бизнисима, како са медијима, и то како са медијским кућама, како са уредницима, а како са новинарима. Наш програм то слуша врло детаљно, врло пажљиво и врло дубински истражује и на основу тога доноси одређене одлуке, како у овим областима да интервенише.

Креирали смо курикулуме, неки од њих су формални, па се дешавају, на пример, унутар Националне академије за јавну управу. Неки су неформални, неки су дијалошког типа, неки радионичарског типа, а неки имају за циљ да подигну свест о овој теми. То значи, да сумирам, да ова тема мора да постане кључ или једна од темељних вредности савременог српског друштва.

Овакве примере виђамо и широм света, и ако би требало да повлачим паралеле, не бих издвајао ниједну земљу и ниједан контекст посебно. Али могу да кажем да овај начин – да истражимо, односно пажљиво слушамо, на основу тог истраживања доносимо одређене одлуке, заједно са онима које треба да образујемо и да им помогнемо да боље разумеју ове теме, одлучујемо како ћемо то радити, и у коначници радимо са кључним државним институцијама да би ово постало инфраструктура за успех у разумевању ових тема – е тај метод, тај начин, проистиче из најбољих светских пракси.

У оквиру иницијативе Нова писменост, прошле године у Србији обележена је глобална Недеља медијске и информационе писмености од 27. до 31. октобра, у виду онлајн конференције под називом „Овако стоје ствари: Опирање дезинфодемији“. Можете ли нам рећи нешто више о овом догађају, коме је био намењен, као и какви су општи утисци?

Организовали смо „Опирање дезинфодемији“ као део Унескове Глобалне недеље медијске и информационе писмености у октобру. Онда смо у јануару (ове године) направили такође хибридни онлајн и офлајн догађај „Нова писменост за ново доба“. И на различите друге начине, као програм, покушавамо да ову тему ставимо у центар друштвеног интересовања. То радимо на више начина.

Прво, трудимо се да иновирамо садржај. Колико сте, ако ово читате или гледате, од почетка ванредног стања били изложени непрекидним позивима, видео конференцијама, онлајн састанцима без краја и конца? Колико пута сте се прикључили, колико пута сте питали „да ли ме чујете“, „да ли ме сад да видите“, „да ли треба да одмјутирам микрофон“ или „да укључим камеру“ и томе слично? Трудили смо се да не понудимо само још један такав садржај, него да померимо границу у томе како је он продуциран. Људи воле да, када пусте неки садржај онлајн, то истраживања показују, да он буде добар, динамичан, узбудљив, такав да нема пуно понављања, такав да је произведен по највишим стандардима. Те стандарде померили смо у производњи ове конференције.

Али, никакво паковање не може помоћи ако садржај није добар. Зато смо окупили, мислим, најрелевантније експерте у земљи на овој конференцији да бисмо говорили о темама медијске, информационе и дигиталне писмености, и то из различитих углова – прво, шта држава ради тим поводом, друго, шта кажу истраживања, треће, како се школски систем снашао у целом том подухвату, четврто, шта је одговорност медија, коначно, пето, шта да раде инфлуенсери. То су неке теме које смо покрили, и све ове теме доступне се у виду полусатних или нешто краћих панела на Facebook страници Propulsion-а и наших других партнера. Симултано су ишле ливе на свим тим страницама, што исто мислим да је иновација. А такође поносни смо на партнерство са Радио телевизијом Србије и порталом www.blic.rs, јер мислим да су можда по први пут, дословно, стотине хиљада, а можда и милиони људи, били изложени овој теми на овако високом нивоу.

Кад помињем високи ниво, зато смо и правили конференцију „Нова писменост за ново доба“ у јануару. То смо такође радили у партнерству са јавним сервисом, овог пута са Радио телевизијом Војводине, и било нам је јако важно да, осим одличних саговорника на теме шта раде међународне организације, како се снаћи као родитељ у овој теми, шта је одговорност државних институција, доведемо и људе који могу да дају политичку тежину овој теми, да би тиме наша држава поручила да су ове теме од кључног значаја за њен даљи развој. Зато смо имали и првог потпредседника Владе и министра просвете Бранка Ружића, имали смо потпредседницу Владе и министарку културе Мају Гојковић, имали смо министарку телекомуникација на овом догађају. Мислимо да су теме медијске, информационе и дигиталне писмености од пресудног значаја за развој наше земље и оне морају постати темељ, или један од темеља, савременог српског друштва.

Неки од панела на овом догађају били су посвећени школском систему и политикама медијске и информационе писмености. Да ли је и на који начин медијска писменост заступљена у школском систему у Србији? Шта је оно што је потребно унапредити како би школски систем продуковао боље медијски описмењене грађане?

Програм који водим је комплексан, у смислу да се многе потребе и компетенције преплићу. Па на пример, када говорите о медијској и информационој писмености у школском систему, ви морате претходно да се запитате како су те школе опремљене да о тој теми говоре. Зато смо потписали меморандум о сарадњи са Заводом за вредновање квалитета образовања и васпитања, да бисмо заједно са нашим партнерима, иницијативном „Дигитална Србија“, унапредили такозвану дигиталну спремност школа. 750 школа у нашој земљи прошло је кроз процес самоевалуације – где стоје у дигиталном смислу, у смислу опремљености, знања, кадрова. То су урадиле по светски и европски признатој методологији SELFIE, а након што смо дошли до тих резултата, сада ћемо у сарадњи са Заводом и Дигиталном Србијом, свим овим школама, дакле реч је о 750 школа широм земље, помоћи да своју дигиталну зрелост подигну на нови ниво.

Осим тога, школски систем је на ову тему одговорио на више начина, посебно сада. Са људима који раде у образовању, ја у образовању не радим, па ово преносим као искуство, разговарали смо о томе како је ванредно стање утицало на дигиталну спремност и дигиталну, медијску и информациону писмености и наставника и ученика. Процене су да је чињеница да је школа „отишла онлајн“ практично у једном дану померило цео систем за 5 година унапред. Неке ствари које би се спроводиле пола деценије, сада су се десиле малтене од данас до сутра. Наравно, овоме треба приступити системски, па те ствари треба и даље унапређивати и на њима радити, али ово може да буде пример како је криза произвела неки позитиван резултат.

Када говоримо о самом курикулуму, ја ћу се овде помоћи нечим што сам сазнао од министра просвете. Дакле ми овде говоримо о кључним компетенцијама које се развијају кроз процес образовања, а за ову тему о којој ми причамо битне су ове: комуникација на матерњем језику, комуникација на страном језику, друштвене и грађанске компетенције, културолошка освешћеност и изражавање и дигитална компетенција. Зашто ово говорим овако стручно? Зато што су ове теме део наставних планова и програма свих наших школа. Значи да се оне проучавају и изучавају кроз постојеће предмете, а 2018. подсетићу уведен је изборни предмет у гимназије, који се директно бави овом темом. Зове се „Језик, медији и култура“. И кроз овај предмет, као и кроз наставу српског језика, односно матерњег језика и књижевности, и других предмета, ове теме постају релевантне и за наше ученике.

Искористићу и ову прилику да дам одређену врсту похвале и ветра у леђа, са ове позиције на којој сам, нашем образовном систему, јер често није препознато да он ради то што ради и да постоји огроман труд унутар система да ове теме доживе неко своје узбудљивије и значајније издање. У наш систем уведени су и иновирани програми наставе и учења у основној школи увођењем два предмета. Један је „Дигитални свет“, који је намењен ученицима такозваног првог циклуса основног образовања, и од школске 2020-2021. године започета је реализација овог програма. И други предмет, нама познат, „Информатика и рачунарство“ је драматично иновиран од 2017-2018. године.

Осим SELFIE инструмента који сам поменуо, у систему образовања постоји и Оквир дигиталних компетенција наставника од 2019. године, тако да наставници обавезно пролазе кроз ове теме. И као што сам поменуо на почетку, значајно се иновира та информатичка инфраструктура на основу које школе овим темама уопште и приступају.

Јесте мало дужи овај преглед, али мислим да је важно да људи који нас сада гледају и који ово читају разумеју да се наш образовни систем много труди и да тај труд даје значајне резултате. Ми и као Нова писменост надамо се да ћемо моћи да неке од ових ствари откријемо и покажемо широј јавности, а да тамо где је систему потребна подршка, ту подршку и пружимо.

Ово је био први део интервјуа са Дарком Соковићем, директором програма Нова писменост и агенције за комуникацију Propulsion.

У ДРУГОМ ДЕЛУ ИНТЕРВЈУА можете пронаћи више информација о истраживању јавног мњења о медијској писмености грађана Србије, које врсте медија и друштвених мрежа грађани Србије највише користе и на који начин, као и неке савете шта не би требало делити на друштвеним мрежама.