Дилема сваког родитеља: Kада деци први пут дати мобилни? Ево шта кажу стручњаци

Илустрација:
Shutterstock
/Портал Блиц

Извор:
Портал Блиц

Мобилни телефони су део тренда тзв. дигиталне зависности – потребе да у сваком тренутку будемо онлајн, повезани са интернетом, а томе доприносе и навике које градимо управо користећи мобилне телефоне. Истраживања показују да екране мобилних телефона проверавамо, у просеку, сваких 12 минута, а преко две трећине млађих од 35 година екран мобилног телефона погледа у првих пет минута након буђења. Опчињеност екраном врло често почиње да угрожава време које деца и омладина проводе са својим вршњацима, породицом и пријатељима у живом, реалном дијалогу.

Родитељима је зато тешко да испрате и разумеју утицај онлајн активности и употребе мобилних телефона на децу. Иако често делује да је најефикасније решење ограничавање приступа мобилном телефону, реалност је да без отвореног и непрекидног дијалога родитеља и деце проблем негативног утицаја мобилних телефона неће моћи да се разуме и коригује. Зато је важно да разговарамо и разумемо – које све потребе, осим комуникације, мобилни телефон задовољава, са каквом сврхом им приступамо и да ли је то увек неопходно, у вези са каквим емоцијама и ставовима је коришћење мобилног телефона као медија.

Родитељи конкретне савете на многа важна питања везана за одгајање деце у дигиталном добу, могу добити у Приручнику медијске писмености за родитеље, креираном у оквиру програма “Нова писменост” који партнерски спроводе Propulsion и Америчка агенција за међународни развој (USAID), у сарадњи са Министарством културе и информисања.

Kако да разговарамо са децом до шест година о коришћењу мобилних телефона?

Знамо какви су – радознали, рањиви, бурно реагују на фрустрације. Припадају „генерацији Алфа” – одрастају уз таблете у рукама, никада неће живети без паметног телефона и природно им је да било коју мисао прилагоде интернету у року од пар секунди. „Генерација Алфа” ће бити незадовољна уколико се брзо не задовољавају њихове потребе (имају смањен степен самоконтроле). Нагло им опада пажња и свега неколико секунди имају фокус на једном стимулусу.

„Сви могу, а само ја не могу”, најчешћа је реченица коју родитељи чују из уста својих малих бунтовника. Врло је важно да деци овог узраста прилазимо са много стрпљења, спремности на дуге, цикличне разговоре о истој теми

и договоре око коришћења мобилних телефона. Важно је да поштујемо препоруке Светске здравствене организације и не дајемо телефон у руке деци млађој од 18 месеци, а касније можемо почети са едукативним садржајима који утичу на когнитивни и емоционални развој детета. Песмице, цртаћи, позоришне представе, приче – идеални су садржаји који ће подстаћи машту, размишљање, креативност, учити децу емпатији, комуникацији, толеранцији.

Kада почну да играју игрице и прате јутјубере, требало би да смо већ успоставили темеље односа поверења и да заједно учествујемо у активностима у дигиталном свету. То никако не значи да све садржаје гледамо заједно, али се осећамо увек позваним да се укључимо, покажемо интересовање за садржаје које гледају, удубимо се и анализирамо поруке које до њих стижу и преведемо на „језик детета” све што потенцијално може да представља проблем за адекватно разумевање.

Постављајмо питања: Шта се ово сада десило? Зашто је овако одговорио? Kако се ово још може рећи? Kако би се ти осећао? Зашто баш њега/њу волиш да гледаш? По чему се разликује од других?

Договарајмо се о времену које ће дете провести уз мобилни телефон, учимо дете да преговара о ономе што му је важно, вежбајмо толеранцију и постизање компромиса. Правимо добру равнотежу између активности на телефони-ма и љуљашкама, играња у онлајн и „офлајн” свету.

Kако да нас чују и разумеју деца од седам до 11 година?

Овај узраст је врло деликатан, јер клинци пред собом имају огроман спектар медијског садржаја који треба да испрате. Важно је и да разумемо да јача утицај вршњачке групе и да они имају капацитета да већину времена проведу самостално. Родитељи су на „клизавом терену” док су били млађи, лакше су пратили активности, договарали време коришћења мобилних телефона, а сада деца постају више „своја”, тврдоглава и користе снажније аргументе да убеде родитеље да су у праву. Мобилни им је „продужена рука” и више се не дискутује о томе да ли ће га користити, већ како то коришћење сместити у разумне оквире, а да не изазовемо револт код деце и не затворимо канал двосмерне комуникације. Телефоне користе да играју игрице, разговарају са другарима и прате дешавања на друштвеним мрежама.

Питајмо их да нас „уведу у игрицу”, дозволе нам да мало уживамо у чаролији играња и сами се укључимо. Постављамо питања: Са ким се још играш? Да ли су то другари које познајеш? Да ли постављају необична питања и која су то питања?

Упутимо их да се лични подаци не деле са непознатим особама на интернету, баш као што их не деле ни са непознатим људима на улици. Питајмо их да ли су подесили безбедносне параметре у игрицама и на друштвеним мрежама и зашто је важно да заштитимо приватност, те да ли се нека информација о нама може погрешно употребити и како.

Kада говоримо о медијском садржају, важно је да будемо корак испред наше деце. Информишимо се о темама које су њима важне. Отворимо налоге на мрежама које користе, па и ако нас не прихвате за пријатеље, можемо са већим ауторитетом разговарати са њима о феноменима који се на мрежама дешавају. Пратимо догађаје који интересују наше клинце, питајмо их за мишљење, слушајмо их концентрисано и уважавајмо њихове ставове. Јасно искажимо своје мишљење о свему што их занима, јер је наш утицај у овом периоду од кључног значаја за сва будућа понашања и размишљања детета.

Пажљиво са старијима од 12 година

Тешка категорија за комуникацију, преговоре и уважавање договора. Све што смо до сада поставили као темељ поверења и слободе у комуникацији – сада ће нам се вишеструко вратити. Од 12. године наша слатка, мала, умиљата дечица постају снажне индивидуе узбурканих хормона, категоричног мишљења и необоривог става. Време које проводе уз мобилни могло би да буде вечно, само када би то било друштвено прихватљиво. Морамо бити опрезни и избегавати речи као што су казне, забране и ограничења, јер су наши слатки припадници „генерације З” алергични на њих и јер ће вам у две и по секунде „објаснити” да мобилне телефоне користе за учење, истраживање, едукацију и комуникацију и да је свака рестрикција неприхватљива и деструктивна, што и јесте.

У овом узрасту важно је недвосмислено показати да смо увек пажљив саговорник. Пратимо једни друге на мрежама (уколико деца то желе), упућени смо у то с ким се друже и у виртуелном и у реалном свету, шта гледају, које их теме инспиришу. Не користимо апликације за прац́ење, питамо их топлим тоном (не полицијским приступом) шта су планирали за данас/сутра/викенд, где иду, са ким се друже, када долазе и назнац̌имо да смо увек спремни да дођемо по њих ако затреба (најчешће одмах чујемо и да не треба).

Деца у овом периоду знају да буду и повучена и лако може да нам промакне да се нешто дешава са њима. Важно је да будемо нежни, позитивни, насмејани, да их не окривљујемо кад погреше (и ми грешимо), већ да увек када се нека ситуација догоди – поставимо питање шта смо научили из ње. Није наодмет да поновимо да смо увек ту, за све добро и лоше, и да признамо да не знамо много о дигиталним платформама, можда ни о друштвеним мрежама, али зато знамо много о животу и о томе како да помогнемо и заштитимо оне који су нам најдрагоценији. Заједно истражујмо, читајмо, информишимо се и учимо.

Нека мобилни телефони буду наша спона кад нисмо заједно и наша мала, приватна енциклопедија знања и забаве кад смо заједно. А кад угасимо телефоне, посветимо се загрљајима, причању прича и стварању најлепше везе од свих веза на свету, везе која траје заувек, везе родитељ–дете.